Piše Svetislav Jovanov / 16. Mar. 2021
Foto: Dario Matić/Promo
Praizvedba “Kreketanja” Almira Bašovića u Narodnom pozorištu Tuzla.
Hoće li pozorište preživeti, ima li mu spasa? Da li će i u današnjem, globalnom, smutnom – a trenutno i, na svim planovima, pandemijskom – vremenu, uspeti da o(p)stane kao fenomen koji uzbuđuje, ukazuje, opominje (i, što da ne, i zabavlja), a ne samo kao prirepak industrije “entertejnmenta”, sluškinja ideoloških kampanja liberalne “korektnosti“, ili, pak, kao poligon za jalova prežvakavanja mudroslovlja o “identitetu”? I nije li to, na izvestan način, samo varijanta pitanja; hoćemo li i mi preživeti zajedno s njim, ima li nam svima spasa? Sa čitavim ovim skupom naizgled pretencioznih pitanja hvata se u koštac, na krajnje smeo ali i nepretenciozan način, predstava postavljena u tuzlanskom Narodnom pozorištu, u režiji Aleša Kurta, kao praizvedba jedne od najneobičnijih novijih dramskih tvorevina na ex-yu prostoru, komada “Kreketanje” Almira Bašovića.
Kao literarni povod, treća izvedena drama Almira Bašovića (nakon “Priviđenja iz srebrenog vijeka” i “Re-Pinocchio”) predstavlja krajnje nekonvencionalnu mešavinu dramskog eseja i raspojasanog, “karnevalskog” zapleta: otud opravdano nosi podnaslov “komedija s tezom”. Ulazeći, naime, u višestruki “dijalog” sa verovatno najznačajnijom satirom – ili satiričnom parodijom – u povesti teatra, Aristofanovim delom “Žabe“, Almir Bašović uspeva da, krećući se na terenu gore spomenutih pitanja/nedoumica, uobliči nešto što je i u današnjem evropskom teatarskom okružju retka pojava – drsku, nesputanu komičnu igru sa snažnim “meta-dramskim” sastojcima. Kod Aristofana, prisustvujemo komičnoj potrazi koju preduzima Dionis, mitski tvorac teatra: naime, u času najveće krize grada Atine, u sumrak Peloponeskih ratova, dotični bog, saslušavši savete Herakla, polazi na onaj (zagrobni) svet praćen robom Ksantijom (svojim komičnim dvojnikom), kako bi odatle doveo modernog “maga drame” Evripida kao spasioca atinske države i njenih vrednosti (da bi, u raspletu, među žive poveo Eshila, zagovornika tradicije i prošlosti).
Autor “Kreketanja” preokreće “naglavačke” ovu postavku: inicijator putovanja u podzemni svet je producent Talije, “vlasnik pozorišne umjetnosti”, koji se, zabrinut za opstanak svog teatra (malo novca, ali i nikakva poseta!), ne uspevši da himnama i molitvama sa scene prizove boga Dionisa u pomoć, zajedno sa suflerkom Izzy, svojevrsnom figurom prostosrdačne bistrine i sirove osećajnosti – a nimalo ohrabren savetima melanholičnog i frustriranog (dramskog) Pisca – otiskuje na putovanje u podzemni svet, kako bi lično ubedio božanstvo da spase samu instituciju pozorišta. Ovakvo prividno “snižavanje ambicije” (spasti ne čitavo društvo, već samo pozorište) predstavlja višestruko lukavi paradoks. Sugerišući, s jedne strane, da prirodu i opštu funkciju današnjeg teatra ne određuju intelektualci, već biznismeni, Bašović istovremeno pokazuje i da su pesnici (reditelji, izvođači… stavite po volji), dakle, “tvorci značenja”, umnogome sami odgovorni za krizu/paralizu pozorišta, te da se neizvesni spas mora potražiti u povratku korenima samog fenomena – koje tek simboliše figura Dionisa. Na samom početku potrage, naime, pomenuti (u pozorišnom kontekstu marginalizovani) Pisac kaže: “Šta će vama drama? Vi prodajete priču o postdramskom teatru. Dionizu je trebalo par stoljeća da od rapsoda, dakle pripovjedača, napravi glumca. Vama je pošlo za rukom da za svega nekoliko godina od glumca napravite pripovjedača.”
Otuda se i najveći deo potrage/putovanja dueta Talije-Izzy odvija u senci pitanja “Kome je potrebna drama?”, dok se, paralelno, ovo putovanje predočava kroz niz situacija koje otkrivaju da je drama – drama kao Igra, uzbuđenje, prestup i empatija – prisutna svuda – osim na pozorišnoj sceni. U službi takvog ukazivanja su i urnebesni momenti apsurdnog humora u prizorima prelaska “naplatne rampe” u zagrobni svet (veze s “podzemljem” su poželjne, kreditne kartice se ne primaju), ali i briljantna sekvenca “kviza-zagonetki” koje akteri moraju razrešiti da bi ušli u Had – kviza koji predstavlja satirični komentar čitave povesti teatra.
A jedini odgovor koji nudi Bašovićevo zabavno ali i uznemirujuće putovanje kroz žanrove (od vodvilja, preko ironije, do groteske), jeste sugestija da se “duh Dionisa” kao uslov istinske pozorišne Igre”, ne može pronaći ni na ovom ni na onom svetu, ni u ritualu niti u “diskursu“, već u neprestanom traganju i preispitivanju. A u takvom traganju, ispostavlja se, istinski protagonist nije Talije, figura (pozorišne) moći, niti Pisac, zastupnik sebične i otuđene “inspiracije” – već Izzy, zastupnica iracionalnog, principa rađanja i davanja.
U pozorišnoj realizaciji ovako složeno i škakljivo “sklopljenog“ dramskog mehanizma, koji predstavlja pravo “minsko polje” u pogledu stila dijaloga i žanrovske, dinamike, reditelj Aleš Kurt se odlučio za jednu vrstu totalnog čitanja, koje, u osnovi poštujući ne samo ideju, već i osnovnu materiju priče, radikalno produbljuje Bašovićevo viđenje. Potpomognut nadahnutom, i krajnje posvećenom ekipom mladih glumaca, on u tumačenju “Kreketanja” u suštini sledi glavnu nit piščevog shvatanja teatra: naime, tezu da, kao što se kritičko preispitivanje društvenih okolnosti najuverljivije sprovodi posredstvom novih pozorišnih formi – tako se i status, oblici i izražajna sredstva pozorišta najefektnije obnavljaju kroz angažovano razmatranje aktuelnih društvenih problema.
U konkretnom slučaju, to znači da Bašovićevu složenu i raspojasanu, intelektualnu ali i humorno provokativnu “aristofanijadu” Kurt i tuzlanski glumci – predvođeni ekstremno darovitom, senzibilnom i svestranom Jasminom Dedić-Ibrić u ulozi Izzy – razvijaju kao neumitni hod od racionalnog sukoba do spoznaje o vrednosti osećanja, od dileme “Govor ili pokret?” do nagoveštaja primata zajedničkog doživljaja, od žanrovskih konvencija (maske, zamene ličnosti, nesporazumi) do slobodne ekstaze i Igre kao jedinog načela. Jer, figura Dionisa, koja u Bašovićevom tekstu figurira kao simbolično neutralna figura “zlatnog deteta”, što u sebi “prikuplja“ najrazličitije simbole (ali nas ni na jedan direktno ne upućuje), u Kurtovom čitanju postaje senovito, maskirano i odsutno nemo otelotvorenje starog, ispražnjenog i zaboravljenog rituala – koji sa dramom našeg sveta i našeg teatra više nema dodirnih tačaka. Prošavši kroz niz iskušenja i prekoračivši sve granice, protagonisti Kurtove predstave, od nervozno iskompleksiranog Talija (energični i precizni Siniša Udovičić) do zanesenog i samoironičnog Pisca (stilski raznovrsni, u žanrovskim promenama suvereni Elvis Jahić) – u svakom trenutku podržani uverljivim, kroz sve promene maski i naličja sugestivnim “žabljim Horom” (Jasmina Ibrahimović i Samina Mujkanović) – preživljavaju i razočaranja i gubitke, da bi dospeli „tek“ na prag spoznaje o vrsti žrtve koja im sleduje. A reč je, naravno, kako sugeriše njihovo nimalo monotono “Kreketanje“, da je sloboda, pre svega, nužnost samo-žrtvovanja. Za pozorište, kao i za gledaoca koji mu je još uvek sklon, mogućnost se ukazuje jedinu u prevazilaženju granice – između igre i misli, života i onostranog, uzimanja i davanja, stvarnosti i iluzije. A kakve to veze ima sa Dionisom (kako bi rekli još stari atinski kritičari i protivnici teatra)? To je tajna koja se mora prećutati – šta god govorili žablji horovi današnjice.
